zemlja cuda.

Svidja mi se Alisa, mnogo. Svidja mi se scenografija. I kostimi. I glumci. Glasovi. 

Volim Tima Bartona. I Dzoni Depa. I En Hatavej. I Miu Vasikovsku.

I vrlo, vrlo volim Helenu Boham Karter i Alana Rikmena. 

Ali, ne, apsolutno ne volim, cak, mrzim, 3d. Ko je to dodjavola smislio.

Prvo, glupo je. Vise od pola filma je besmisleno gledati sa naocarima.

A kad ih skines, sve je zamagljeno.

I boli me glava od njih.

I onda ne razmisljam o glumi, niti o prici, niti o kadru, niti o scenografiji.

Nego o hamletovskoj dilemi.

Skinuti ih ili ne?

I mrzim sinhronizaciju.

Jer nemam dve godine.

ZNAM da citam.

A znam i da slusam.

I glas mi znaci isto koliko i faca.

I postoje izrazi koji ne mogu da se prevedu.

I to je vredjanje scenariste.

A, pogotovo, vredjanje glumca.

Glupavi Italijani.

I ostala polovina Evrope.

p.s. Upravo sam platila kartu 10 eura. 

I onda kod nas umiru bioskopi.