zemlja cuda.

Svidja mi se Alisa, mnogo. Svidja mi se scenografija. I kostimi. I glumci. Glasovi. 

Volim Tima Bartona. I Dzoni Depa. I En Hatavej. I Miu Vasikovsku.

I vrlo, vrlo volim Helenu Boham Karter i Alana Rikmena. 

Ali, ne, apsolutno ne volim, cak, mrzim, 3d. Ko je to dodjavola smislio.

Prvo, glupo je. Vise od pola filma je besmisleno gledati sa naocarima.

A kad ih skines, sve je zamagljeno.

I boli me glava od njih.

I onda ne razmisljam o glumi, niti o prici, niti o kadru, niti o scenografiji.

Nego o hamletovskoj dilemi.

Skinuti ih ili ne?

I mrzim sinhronizaciju.

Jer nemam dve godine.

ZNAM da citam.

A znam i da slusam.

I glas mi znaci isto koliko i faca.

I postoje izrazi koji ne mogu da se prevedu.

I to je vredjanje scenariste.

A, pogotovo, vredjanje glumca.

Glupavi Italijani.

I ostala polovina Evrope.

p.s. Upravo sam platila kartu 10 eura. 

I onda kod nas umiru bioskopi.

scena. ne zna joj se broj.

a nja.

vreme je glupavo. u nedelju, dvadeset stepeni. ponedeljak, sneg.

mada, priznajem. moram, svi ovde znaju da sam kriva. slusala sam pesme o snegu ceo dan u nedelju. smejali su se. sutradan su me gledali besno.

prizivanje.

Kao da je mesec stao samo za nas dvoje jer nas planina bola deli. A sneg je nocas pao, lane moje.

I opet Piloti. A srecna sam. Potpuno bezrazlozno. A jesam. Dakle, Kiki za sva raspolozenja.

Ucenje. Puf. Ali bitno je kako centralna banka odlucuje koliko ce novca biti u opticaju. Stvarno jeste. Cak ne ni toliko dosadno.

Samo. Meni se cita :)  I saznaju mi se neke druge stvari. So, wikipedia it is.

Novi Zdravko. Smem li reci, ne svidja mi se. Godine, valjda. A opet.

Prolaze neke slike od price onolike. I da me puste, i da mi brane ja i kad pamtim, pamtim lepe dane. 

scena.. pa sad, sedamdeset osma. back from the break.

Hm. Dohvatila sam se bloga. Stop the hope. To nije zato sto sam puna inspiracije Milanom, vec mi se jednostavno pise.

Tako da, ovaj blog nije o Italiji/Milanu/Italijanima/Bocconiju/Lombardiji i sl. Cisto o meni.

A ja sam jutros ustala previse srecna. I slusam neku vrlo simptomaticnu playlistu koja ima sve cover flowse. SLucajno. 

I citam Kockara. I saljem mami poruku da mi obavezno posalje u sledecem paketu Idiota. Jer Dostojevski se cita minimum dvaput, kaze moja baka. 

I cekam da se skine nova epizoda Gossip Girla. Kao zov moje savremene gluposti :)

A najvise od svega, gledam kroz prozor. Jer, Sunce je. A moj Bonsai se oporavlja. 

I, evo, opet zvece neki Piloti. Komsinica ce da se buni, ali sta sad. Ipak, ovo je jos jedan Dan koji prolazi zauvek.

scena treca. kisa i melanholija...

Pada kisa, drugi put otkako sam dosla. Valjda da oznaci novu promenu. 

Oduvek sam obozavala kisu.

Prvo, zvuk dok udara u sims. Smirujuc i opustajuc.

Drugo, kad tece niz lice. Kad tece niz ulice. Kao da spira sve. Osecanja. Secanja.

Tapkanje po baricama. Jer vraca u detinjstvo.

Crno nebo koje se kasnije razvedri. Kao da se sve lose skupi i onda samo raspuhne.

I na kraju, duga... Koja uvek dodje posle...

Isto kao u zivotu...

scena druga. I Bog stvori parking.

Italijani ne znaju da voze. I ne samo to. Ne znaju da se parkiraju. Niti da regulišu saobraćaj.

Sve ulice u Milanu završavaju nekim kružnim tokom. Nikada nisam videla toliko krugova. I na svim tim kružnim tokovima je paklena gužva. 

Pretpostavljam da su zato svi automobili očešani. Ali. Bukvalno svi. Danas sam išla duž jednog parkinga i obratila pažnju. Svaki auto je ogreban, ulubljen ili iščukan. Sa jedne, ali češće sa više strana.

Parking mesto je misaona imenica. Izmedju sto evra i mesta - kome trebaju pare.

Zeleni talas ne postoji. Ako i slučajno prodješ kroz jedno zeleno, već kroz 100m ćeš morati da staneš, što je vrlo dosadno. Ipak, primetila sam jednu zanimljivost. Postoji žuti talas. Ako prodješ kroz jedno, imaćeš mogućnost da prodješ kroz još minimum dva. I svaki put će te bar malo zakačiti crveno.

Semafori za pešake su identični onima za kola i ne zbunjuju se samo stranci, već i domaći pešaci, a i vozači - ko tu, ustvari, sme da prodje. 

Autobusi su fluorescentno žuto-narandžasti. Podsećaju na Japance, ali mnogo redje idu. Generalno su prazni. Niko se ne bori za mesto, ljudi i u praznom autobusu stoje. 

Tramvaji idu brzo jer imaju potpuno odvojene trake. Kraj priče. Niko ne ide šinama. 

J. 

...scena prva. Puče puška niz goru zelenu.

Kako sam ušla u Italiju, počela je kiša. Nebo se zacrnelo i sa šoferšajbne su se slivali potoci. Na semaforu je pisalo - "con pioggia velocita maxima 110km/h". Shuffle iPhone-a je pustio Motley Crue - Home sweet home. Nisam mogla da se ne nasmejem. 

Pogled je prestao da se magli.

Kako samo prikladno.

Ja obožavam kišu.

J.